Najveća ispovest jednog kamiondžije za srpske medije

0
47

Najveća ispovest jednog kamiondžije za srpske medije: Paklen je svaki kilometar, nije ni čudo što ginemo! Vozimo za crkavicu, tretiraju nas kao robu

Najveća ispovest jednog kamiondžije za srpske medije: “Slušaj me druže, ja ovaj posao radim već godinama, tako da jedan vozač sa osnovnom školom ne može da me krade”

Nedavno smo bili svedoci jezive smrti srpskog vozača kamiona Staniše Purića (23), koji je život izgubio u Rusiji, ali malo ko je čuo za Nikolu Radovanovića (22), momka koji je decembra prošle godine takođe poginuo, i to kod Krnjeva, dok je vozeći kamion stao da pomogne povređenom čoveku pored puta, kada ga je pokosio nesavesni vozač automobila.

Staniša (23) je samo želeo bolji život: Ovo je priča momka koji je tokom svoje prve vožnje izgubio život u Rusiji (FOTO) (VIDEO)

Istražujući uslove rada srpskih vozača kamiona kao i razloge zbog kojih se toliko malo u medijima priča o ovoj profesiji, naišli smo na veliko ogorčenje i rezigniranost vozača kamiona koji većinom smatraju da iako su domaći zakoni o saobraćaju i međunarodnoj špediciji dobri, oni se skoro nigde i skoro nikad ne primenjuju, jer “to ide na ruku svim akterima u prevozu robe, počevši od vlasnika špediterskih firmi, preko carinika na granicama, saobraćajaca, pa sve do vlasnika kompanija i skladišta u inostranstvu”.

Koliko je posao vozača kamiona zapravo težak, kako tura funkcioniše od utovara do istovara, i sa čime se sve ovi ljudi susreću na putevima po belom svetu, saznajemo iz priče Dalibora R. vozača kamiona iz Beograda, koji radi za jednu srpsku špeditersku kompaniju, a koji kamionom prevozi robu preko Bugarske za Tursku. Prenosimo njegovu priču u celosti.

Foto: Tanjug/Uprava carina

KAMION OSIGURAN, VOZAČ POTROŠNA ROBA

“Radio sam u nekoliko firmi, trenutno ne radim nigde. Planiram kao i svi da odem preko, jer gde god da radite u Srbiji u ovom poslu, uslovi rada su nemogući. Čim dođes na razgovor obećavaju se brda i doline počev od prijave u stalni radni odnos, što podrazumeva zdravstveno, penziono osiguranje, redovnu isplatu i godišnji odmor.

Međutim, odmah posle druge ture, a neretko i posle prve u većini slučajeva se ne ispoštuje ni trećina dogovora. Kažu ti da imaju hitnu turu za tebe pa da potpišeš neki neodređeni ugovor odmah, pa kad se vratiš potpisaćeš pravi. Sve se to završi tako što redovno budeš prijavljen na minimalac, što ćeš otvoriti račun u banci u kojoj ti gazda kaže, potpisati odobrenje da on uzima tvoj novac iz banke da bi ti isplaćivao dnevnice, koje kao i procenat od ture dobijaš u gotovini na ruke. Ako ih dobiješ.”

Prema istraživanjima Telegrafa, dnevnice se mogu kretati u rasponu od 40-55 evra, koliko iznose ukoliko je firma registrovana u inostranstvu, pa sve do 15 evra za vozača koji vozi van granica Srbije (u unutrašnjem transportu je 10 evra), ukoliko je firma domaća i registrovana na teritoriji Srbije. Svugde po pravilu vlasnici firmi ne plaćaju dnevnice za sve vreme dok su vozači na putu, već uglavnom samo za vreme dok se čeka utovar ili istovar ili se stoji u mestu.

Procenat od ture iznosi od 10-15 odsto od cene koju gazda naplaćuje za prevoz robe. Konkretno, Daliboru je ugovoren procenat bio 12 odsto, iako ima dugogodišnje iskustvo.

Foto: Tanjug/Oksana Toskić

“Putno osiguranje ne postoji, dok je bitno da je kamion osiguran, a ti kao vozač si potrošna roba.Ne daj bože da se razboliš ili da dođe do nekog povređivanja. Ali kako moraš da hraniš decu i porodicu pristaješ na gazdine uslove, iako znaš da te laže. Spremaš se i krećeš na put već koliko sutra. Pošto si nov u firmi obavezno dobijaš neki krš od kamiona i naravno prva tura – Turska. Dok te gleda iz kancelarije kako izlaziš kamionom sa parkinga firme u sebi moli boga da si neki neiskusni vozač i da se skrkaš tim kamionom negde kako bi mogao da naplati osiguranje jer mu kamion nije ni za u njivu, a kamoli za put od 3000-4000 km.

CRNI TROŠKOVI ZA BUGARSKO KAFENČE

Krećes put Pirota i državne granice sa Bugarskom, stižeš do Dimitrovgrada i ulaziš na terminal državne granice. Što se tiče naših ljudi koji rade na granici ne mogu da grešim dušu, većina ih je ok, ali čim pređeš našu, stižeš kod braće Bugara. Dolaziš kod policajca koji te mrko gleda kroz prozorčić na kućici, daješ pasoš a on umesto dobar den kaze: “Bratko, a za kafenče ima li?”Naravno da mora da ima i tu ostavljaš dva evra, čekira ti pasoš i krećeš dalje. Dolaziš do vage i prvo što te pita: “Bratko, ima li za kafenčeto?”, ali u tih 50 metara kafa je poskupela pa tu plaćaš tri evra.

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

Krećeš dalje kod carinika, stižeš do njegove kućice i još nisi rekao ni ko si ni sta si eto ti carinika: “Bratko, prvo kafenče pa može da radimo”. Naravno u tih sledecih 50 metara kafa je poskupela i sad košta pet evra. Završavaš papire i taman misliš gotovo kao ono dobiješ nalog da ides na rendgen. Ideš i završiš i to po istoj proceduri i konačno krećeš put Sofije, Plovdiva i bugarske granice “Kapetan Andrejevo”.

Na ulasku u Sofiju obavezno imaš “dajadžije”, to su inače saobraćajni policajci koji te “istresu iz gaća” pa samim tim što već voziš krš od kamiona lupe ti neku kaznu od 600-700 evra. Naravno ti kumiš i moliš da ne piše kaznu i na kraju pošto su kao ljudi inače korektni, pristanu da je ne piše ali moraš da častiš “kafenče”, što je vrlo nezgodno jer moraš boga da moliš da im se sviđa cifra koju ponudiš. Nastavljaš dalje, a posto je Bugarska mala zemlja od Sofije do granice sa Turskom imaš nekih 4 i po sata.

Foto: Facebook / Opština Topola

U kamiondžijskom rečniku postoji nešto što se zovu – crni troškovi. To su upravo sve kazne i podmićivanja koja vozači moraju usput da plate, a koja navodno gazde kasnije kompenzuju, ako kompenzuju. Inače, crni troškovi po zapadnim zemljama Evrope ne postoje jer je tamo korupcija policajaca dosta iskorenjena.

“I tako za pola radnog vremena eto tebe na graničnom prelazu “Kapetan Andrejevo”, otprilike staješ na nekih 6-10 km og same granice jer odatle kreće kolona. Tek sad ti u suštini kreće ozbiljan posao – prelazak državne granice između Bugarske i Turske. Pošto ti vreme za vožnju u radnom vremenu ističe iako stojiš ili se pomeraš u koloni, prinuđen si da rizikuješ i stavljaš magnet na pinjon menjača kako bi ti tahograf kucao pauzu, jer ako to ne uradiš sigurno nećeš preći granicu bar 3 dana.

Za nekih 6-12 sati ulaziš na terminal bugarske granice i opet častiš “kafenče”, a isto pokušaš da uradiš i na vagi, kada ti gospođa kaže da si pretovaren, iako znaš da nisi. Pokušavaš da joj objasniš da nisi istovarao nigde, pokazuješ papire koji to dokazuju, ali ona ne čuje već kaže da je kazna 800 evra. Pošto više nemaš volje da se raspravljaš i dokazuješ lepo je zamoliš da ti kaže kolko tu košta kafa. Uglavnom platiš od 50-200 evra i krećeš dalje.

I TI TAKO “BEKLE” DOK PROLAZE DANI

Slično je i na Turskoj granici, kod carinika opet pet evra kafica i eto tebe kod turskog policajca, gde prolaziš lagano. Da podsetim da je od kretanja do tad prošlo je već 20 sati. Ali Turci vole sve da rade polako. Taman dolaziš na red, kad Turci odoše na čaj i ne rade narednih 40 minuta. Jedva dočekaš da se vrate, kad ono čuješ “habi, sistem kaput!”. Podizanje sistema kod Turaka može bogami da potraje od 2-8 sati, još ako te uhvate smena, zaboraviš gde si krenuo. Kad se nekako smiluju i završe papire, eto tebe za tili čas u zemlji gde je sve idila, bar kako na serijama to pokazuju.

Što se tiče kvaliteta puteva i kako su oni obeleženi tu stvarno nemam reči, sve je kao u najlepšoj šoferskoj sapunici, sve je na svom mestu, bar evropski deo Turske, dok je azijski deo kafastrofa. Najveći problem su klizavi putevi, što zbog maslina koje tuda voze pa koje sure, a kad je zima zbog snega”.

Telegraf/ Privatna arhiva

Telegraf/ Privatna arhiva

Klizavi putevi su inače najveći problem vozača kamiona, pogotovo ako se vozi u severnim zemljama Evrope ili u Rusiji. Prema rečima vozača, glave su im konstantno na panju jer ne znaju kada će da proklizaju niti da li će neko drugi od učesnika u saobraćaju napraviti prekršaj zbog kojeg svi mogu stradati. Kada se tu doda tuširanje na benzinskim pumpama, sa flašama ili u najgorem slučaju pomoću vlažnih maramica, kao i loša hrana koja se na tim pumpama prodaje, nedostatak sna jer moraju da paze da im razbojnici ne ukradu gorivo ili ih gasom omame pa im ukradu robu, postaje jasnije zbog čega se priče o ovim ljudima često pojavljuju u crnim hronikama.

Telegraf/ Privatna arhiva

Telegraf/ Privatna arhiva

“Usput ka Izmiru nemaš neke komplikacije osim klizavog puta i za nekih 3-4 sata si na mestu istovara. Prijaviš se za istovar, sporazumevaš se rukama i nogama pošto je u Turskoj engleski ili neki drugi jezik kao da pričaš marsovski. Onda ti on kaže “bekle”, i ti možeš samo da se nadaš da to znači “uskoro”. Međutim, ubrzo shvatiš da to znači “čekaj”. To bogami može da potraje i do 4 dana.Za to vreme si potpuno zarobljen i izolovan.

Kada konačno istovariš robu, kontaktiraš gazdu ili dispečara da si završio u roku, da je roba istovarena i da ti daju adresu gde da ideš na utovar. Umesto adrese od gazde dobijaš odgovor da utovara nema i da ćeš u najkraćem roku dobiti adresu, što se desi tek za dva tri dana (naravno unapred znaš da ti ništa od tih dana, odnosno dnevnica neće biti plaćeno). 

Foto: Uprava carina

Foto: Uprava carina

Kad dobiješ adresu za utovar, brzinski se pripremaš jer je obično mesto utovara blizu mesta gde si istovarao. Zatim sledi ista procedura, “bekle” i sporazumevanje kako bi oni shvatili šta ti treba da utovariš. Smiluju se oni nekad posle dan-dva i ubrzo stižeš na carinski parking, nosiš papire u špediciju i već naviknut pre njega izgovaras “bekle”. U suštini je sve isto, jedina razlika je na izlazu iz Turske gde ume da bude kolona i po 20-25 km.

A ONDA TE DOČEKA GAZDA…

Sada postaje zanimljivo. Po povratku odeš na sastanak sa gazdom da uradi obračun za put, u skladu sa listom koju si revnosno vodio sve vreme puta. On je studira jedno 10 minuta i tada nastupa njegov govor.

– Slušaj me druže, ja ovaj posao radim već godinama (iako je mlađi od tebe, a ti držis volan od kako znaš za sebe). A i fakultet sam završio, tako da me jedan vozač sa osnovnom školom ne može krasti (iako ti imaš višu školu ili fakultet, on zaključuje da si polupismen). Sve ovo što si upisao ovde možeš da baciš, ja znam ko koliko uzima počev od policajaca na granici preko vage, carinika, saobraćajaca.

I kreće da piše na njegovo viđenje gde si koliko dao, naravno to bude uvek za trećinu ili polovinu manje od onoga što si ti upisao i što je stvarno bilo. I kad to ispiše onda kreće da ti krati dnevnice. Ako si upisao pet iz razloga što si toliko čekao na granici, on će ti upisati dve. Onda kreće da računa procenat. Procenat od ukupne cene vožnje nikad nećeš dobiti po pravim cenama nego po nekim koje on izmišlja, a fakturu o ceni vožnje nikad nećeš videti pravu, možeš dobiti neku kopiranu sa naknadno upisanom cenom ili nećeš dobiti nikakvu. Pa tako recimo umesto 1900 evra, koje on naplaćuje i po kojoj ti treba računati procenat, on ti prijavljuje 1600.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

Kad se sve to preračuna, ti si za 10-12 dana zaradio nekih 250 evra, a kad ti odbije dnevnice koje ti ne priznaje, pola crnih troškova, ti ostaješ na nekih 180-200 evra. Dakle 12 dana nisi bio kući, prešao si nekih 3000 km, stavio glavu u torbu zbog neispravnog kamiona, loših puteva, ludaka koji voze ko nenormalni i mnogih drugih situacija koje mogu da se dese u saobraćaju. I to sve bez penzionog, socijalnog, bez odmora, praznika,
rođendana dece, slava i svojih najmilijih.”

Da su uslovi rada vozača kamiona najgori u firmama koje sedište imaju u Srbiji pokazuje upravo priča sagovornika Telegrafa, Dalibora R. iz Beograda, koji je samo jedan u moru sličnih primera i samo jedan koji nas je “provozao” jednu svoju turu do Tusrke. Zbog ovakvih ili još gorih uslova rada, vozači kamiona su između sebe uspostavili svojevrsnu “crnu listu” špediterskih firmi i prevoznika sa kojima su imali loša iskustva.

Telegraf/ Privatna arhiva

Telegraf/ Privatna arhiva

Zbog svega toga, domaći vozači kamiona masovno odlaze da rade u Sloveniju, Austriju, odnosno u firme koje u ovim ili drugim Evropskim zemljama imaju svoja predstavništva, jer su, kako sami kažu, evropski uslovi rada, zakoni pa i same “gazde” mnogo kvalitetniji i dosledniji nego u Srbiji.

Prema mišljenju skoro stotinu vozača kamiona sa kojima smo razgovarali, u Srbiji će uslovi njihovog rada biti bolji kada se branša bude čvršće udružila za borbu za radna prava, kada budu počeli da se poštuju postojeći zakoni propisi i o koncu svega kada se prekinu tesne veze preduzetnika, policije, carinika i grana vlasti koje dozboljavaju pranje novca i šverc robe preko granica, kao da smo i dalje u devedesetima.

Podijeli objavu
Prethodni članak150 km na struju
Sljedeći članakKRALJICE NOĆI HARAJU

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here