15 C
Ivanić Grad
Friday, August 17, 2018
DOBRO DOSLI NA TANE RADIO TRANSPORT DOBRE MUZIKE
Naslovnica Kamiondžije Dragana je bila frizerka – a sad VOZAĆICA

Dragana je bila frizerka – a sad VOZAĆICA

0
79

Dragana je bila frizerka, a onda je sa 35 položila vožnju. Sada krstari Evropom, a svoju hladnjaču zove Miško

135230_dragana-231116-foto-dusan-milenkovic-0009

Pozajmila je novac od majke i u 35. godini iz prve položila vožnju, pa odmah zatim i za D i E kategoriju. Vozi šleper po Holandiji, Danskoj, Mađarskoj… a sada joj je san da položi i za autobus.

Pre dve godine, kada je postala vozač hladnjače od 17.000 tona, Dragani Božović iz Sivca ostvario se detinji san. Gde vozi i šta vozi uopšte joj nije važno, važno joj je samo da vozi.

FOTO:

– Strast prema automobilima osetila sam još kao mala. Kad bi otac vozio, ja bih proučavala šta radi, gledala volan, menjač, pratila svaki pokret. A onda jednog dana, kad sam imala 12 godina, ključevi su slučajno završili u mojim rukama. I ja sam to iskoristila. Izvezla sam auto iz dvorišta, pa u prvoj i drugoj prema Malom Staparu. Vozila sam sat i po vremena, čak sam prošla i pored policijske patrole, mahnula im i vratila se kući znajući šta me čeka – seća se Dragana (41).

Nestanak automobila otac je prijavio policiji i za taj nestašluk Dragana je dobila ozbiljan prekor. Nije, kaže, ni suzu pustila.

Iako je završila frizersku školu u Vrbasu, posao frizerke nije joj doneo ispunjenje. Osećala je da to parče hleba nije za nju. Udala se mlada, sa 18 godina. U braku je dobila ćerku Ivanu (22) i sina Miletu (20). Pre šest godina se razvela i rešila da promeni život iz korena.

– Pozajmila sam novac od majke i iz prve položila vozački ispit za automobil. Zatim sam položila i za D kategoriju – kamion do 7,5 tona, potom i za E, a to je kamion sa prikolicom ili šleper.

Posle vožnje jastuk je zlata vredan

Draganina ćerka nije mogla da veruje da će joj majka voziti hladnjaču, ali sin nije sumnjao. Znao je da ona uradi što naumi. Zvala je kompanije koje se bave ovim poslom i konačno se zaposlila u firmi „Zaliv“. Brzo je savladala i tahograf – karticu koja kontroliše pređenu kilometražu i brzinu vožnje.

– Prvi zadatak mi je bio da šleperom prevezem robu u Bugarsku, utovarim drugu i nastavim za Holandiju. Začas sam se snašla, kao da to radim ceo život – priča Dragana, i dodaje da joj je jedino žao što ranije nije položila.

Kaže, u Holandiji, Francuskoj i Švedskoj žene koje voze hladnjaču sasvim su normalna pojava.

– Kod nas ih zaista ima vrlo malo, ali to ne znači da su carinici i policajci zbog toga blaži prema meni. Ali ja to i ne želim, jedino mi je važno da sam uvek u dobroj psiho-fizičkoj kondiciji.

Ovaj posao, kaže Dragana, zahteva redovno spavanje, nijedan promil alkohola u krvi i svest da u svakom času mora da se bude odgovaran, koncentrisan i staložen.

– Za devet sati vožnje imam pauzu samo 45 minuta. Zakonom je propisano da posle celodnevne vožnje moram da se odmaram najmanje devet sati, a posle noćne jedanaest. Tada se krepim snom, a pauze najčešće pravim na parkinzima benzinskih pumpi ili auto-hofovima. Spavam kao beba. Posle vožnje jastuk je zlata vredan.

FOTO:

A pre nego što sedne u kabinu i krene, Dragana mora da ima putni nalog, troškovnik o zaduženjima koja se tiču administracije, kao i potvrdu o terminima poslednjeg korišćenja tahografske kartice i fakture za robu.

– Prevozim kukuruz šećerac, voće, povrće, pelene, prazne staklene tegle… Nekad s ručnim ili električnim poletarom samostalno moram da utovarim ili istovarim robu, a nekad to rade preuzimači stvari. Međutim, to biva retko. Nema poštedu jer je žena.

– Na primer 15 tona paleta praznih staklenih tegli za krem istovarivala sam električnim poletarom oko sat i po vremena jer su obložene posebnom folijom. Posle toga sam odmah vozila bez predaha.

Mađarska, kaže, najviše praktikuje da su vozači šlepera i istovarivači i utovarivači robe. Njoj je, u odnosu na taj deo posla, vožnja laka kao pero i zabavna u svakom času.

Pustim narodnjake i pevam na sav glas

– Obuvam udobne papuče za vožnju, a na podu kabine koju zovemo i traktor je tepih. U kabini imam frižider, zamrzivač, šporet na plin, šerpe, pribor za jelo. Obožavam da na putu u pauzama kuvam supice, paprikaš, pasulj, pečem šnicle. Ne ljubim brzu hranu. Pijem vodu, sokove i crnu kafu.

Dok vozi, rado pusti narodnjake i peva na sav glas. Vreme prekrati i razmišljajući o deci, porodici. Za volanom ostavlja brige, dileme, probleme…

– Deca mi rade u Podgorici, dobro su i zdravo, to je najvažnije. Svuda po Evropi radi vajfaj, pa se redovno čujemo preko vajbera kad sam na putu.

Puna haldnjača ima 40 tona

Dragana vozi nemački tip hladnjače sa šest točkova: pogonska četiri na kabini plus dva prednja. Ima 12 brzina i automatik menjač. Ne sme da vozi preko 90 km/h. U rezervoar može da stane 1.200 litara i 240 litara u termo-kini, odnosno na hladnjači. Sa većim pištoljem za benzin za oko 45 minuta se napuni rezervoar, a ako je mali pištolj puni se za 1.5 sat.

Prazna hladnjača ima 17.100 tona, a puna do 40. Naravno, teže je voziti punu.

Najduže je, u cugu pet nedelja, sa bratom vozila šleper od Holandije do Mađarske, istovarila robu u Beogradu, pa utovarila u Paraćinu, a onda prešla put preko Francuske, Holandije, Srbije, Laktaša u Bosni do Rijeke i nazad preko Bosne do Srbije. Najčešće za pet, šest dana pređe oko 4.000 kilometara. Vozila je u Belgiji, Francuskoj, Holandiji, Rumuniji, Bugarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Danskoj…

– Retko uđem hladnjačom u grad, najčešće vozim po industrijskim zonama. Na putu sam u kontaktu i sa dispečerima u našoj firmi s kojima rešavam problem ako se na primer desi neka greška u nalogu za robu. Stresa na putevima bude ako je gužva ili utovarivači robe kasne, a treba poštovati ugovoreno vreme za fiksni utovar ili istovar robe.

– Sa većinom kolega iz inostranstva sporazumem se na nemačkom. Uvek se lepo pozdravimo i proćaskamo jer jedemo isti hleb. Kad sam jednom dovezla hladnjaču do firme za zamrzavanje voća u Donjim Grgurovima kod Blaca, žene koje pakuju voće su me oduševljeno blagosiljale kad su me videle.

FOTO:

Dragana se kod kuće odmara dva, tri dana mesečno. Tada opere veš, očisti kuću, obiđe rodbinu. I jedva čeka put pod točkovima šlepera.

– Privatni i radni sati postali su mi jedno. Sada radije odem u auto-radnje nego u butike, a kad vozim automobil, kao da vozim s patosa, toliko sam se navikla na hladnjače.

Kolege su je odlično prihvatile. Posle nje su u toj firmi kao vozači hladnjače počele da voze i Jelena s ocem, Katalin sa verenikom i Nevena sa mužem, ali s koleginicama se retko sreće.

– Vlasnik firme kaže da mirno spava kad mu koleginice voze šlepere, jer smo savesne.

San joj je da položi i za autobus. Tako će imati sve dozvole osim za motor, ne privlači je. Ali probala bi da pilotira.

– Ne maštam da sretnem novu ljubav na putu. Ali život ume da iznenadi već iza prve krivine.

Komentiraj

Please enter your comment!
Please enter your name here